Dva prijatelja lovca, Srbin i Hrvat, voleli često zajedno da idu u lov. Ali jede se Hrvat zbog svog psa, svaki put kada zapuca iz svoje puške pas se prvo skvrči od straha a onda pobegne i tek se negde predveče vrati kući. Ništa nije pomagalo, i tukao ga je i bodrio i pretio ali svaki put ista priča. Gleda to Srbin, pa mu sve žao te predloži Hrvatu da mu da psa na par nedelja. – Znaš – kaže Srbin – ja ću da ga provedem po našim svadbama, znaš kako je tamo, pucanja do mile volje, verovatno će da se navikne. Razmišlja Hrvat, nema šta da izgubi a i žao mu da ga nekom pokloni ili ubije pa se složi sa Srbinom. Uze Srbin psa i poče da ga voda po svadbama. Prođoše i te dve nedelje, te se dogovore Srbin i Hrvat da se ponovo nađu u lovu i Srbin će tada da dovede i psa. I tako jedno jutro krenuše oni u lov. Kako zađoše u šumu, Hrvat primeti mečku kako se šunja u žbunju te zauze stav, nanišani i opali. U tom trenutku pas stade, uspravi se na zadnje noge, ispruži prednje u vazduh preko glave i iz sveg glasa zapeva: – OJ VOJVODO SINÐELIĆU…
